Svetlost

Pojmom svetlost oznacavate deo elektromagnetnog spektra koji je prepoznatljiv culom vida. Ono je takodje prepoznatljivo necim drugim, i tu se ne radi o istom tipu svetlosti. Ta dva prepoznavanja mogu da se preklapaju,  ali nije nuzno da se preklope da bi efekat svetla bio vidjen.

Prvobitno je svetlost odavalo ono sto je povezano sa izvorom, pa zato i jeste prepoznato kao nesto sveto. Zatim je slicnu ulogu preuzela  vatra, koja predstavlja transformaciju, i to je drugi nacin svetlenja, tj, transformacija se vrsi isto kao i u spojenosti sa izvorom, s tim da plamen transformise nesto cija vam je forma mnogo prepoznatljivija.  To vazi i za svetlo koje dobijamo kada ukljucimo sijalicu, i tu se nesto transformise, odajuci efekat svetlosti. Transformacija jeste kljuc, ali se ona desava na razlicitim nivoima, kojih smo svesni u razlicitoj meri.

Kada osetite da ste na izvoru, da od njega primate, onda znate da ste iste osobine kao i izvor sam. Posto je to veoma drugaciji osecaj nego fizicko pripadanje, najlakse se poredi sa svetlom, najblize je opisati taj dozivljaj kao prosvetljavanje, koje je najmanje materijalne prirode. Tu sada dolazi do nekog malo odlazenja od teme kada se svetlo povezuje sa materijalnim telom, ili sa hemijskim reakcijama proisteklim iz nekih fizickih transformacija. Ovo svetlo je samo prikaz prirode onoga sto svetli, to je njegova priroda sama. Tako je sa suncem, kao vasim izvorom svetla, pa i zivota, koje neprestano daje i daje.

Da li se izvor trosi tim davanjem?

Izvor se stalno napaja iz stalnog uviranja i transformisanja informacija raznih vrsta. Po tome je on beskonacno obnovljiv, I  ako se sagledava iz dimenzionalno ogranicenog mesta, to izgleda kao da  je izvor neprestani perpetum mobile. Ali, kada se sagledava sveukupna situacija, uvek postoji sazrela vibracija koja ulazi u transformaciju, i time postaje izvor neke druge vibracije.To je proces koji se neprestano odvija, svuda i na razne nacine. Znaci, da bi sagledavali funkcionisanje tog mehanizma, bitno je prosiriti svoju percepciju, ili bar primetiti da je ona veoma suzena.

Da li postoje zakoni koji uvek-svuda vladaju?

Zakoni kojima se vibracije prostiru su nekada prikazani ovako a nekada onako. To je samo zbog dimenzionalne ogranicenosti. Kada gledas neki talas u jednoj ravni prostiranja, on izgleda kao talas, u drugoj bi mogao da se prikaze kao koncentricni krugovi, iz trece cete videti spiiralu, u cetvrtoj elipse… svugde tu vazi ista zakonitost.  Kada to shvatite, dolazite mnogo blize centralnom postojanju, da ga tako nekako prikazemo. Centralno postojanje uvek obuhvata sve njegove faze, i zato je svaki uvid deo jednog velikog i opsteg znanja. Kada se udje u dimenzionalno prosirenje svesti, dolazi do suzavanja interesovanja, jer nije potrebno objasnjavati ono sto je ocigledno jasno, a dolazi kao takvo samo prosirenjem svesti.

 Zato su svi veliki odgovori u stvari veoma jednostavni, i, uvek, kada se zaista zagledate, nose viseznacnost, veoma primenljivu na sve nivoe. Kao sto je to zakonitost:”Kako  gore, tako dole”, ili uvek nepromenljiva Zakonitost upisanosti 6 njenih precnika u jednu kruznicu… I jos je mnogo takvih zakonitosti. Neke od njih zahtevaju promenu sopstvenih ideja, kao sto je : “Sve sto je bilo i trebalo je da bude”. Puno je ljubavi utkano u te mudro srocene zakonitosti, koje proisticu direktno iz izvora.