недеља, 25. децембар 2011.

O kvantnoj prirodi


Kvant je jedna odredjena kolicina koja je potrebna da bi se nesto primecivalo. Takodje, on nije striktno odredjen, i promenljiv je pod odredjenim uslovima. U tome i jeste zackoljica, jer vi primecujete model rasta ili opadanja u odnosu na fiksirane uslove, koji su u stvari veoma ograniceni uslovi (npr pritiska, vlaznosti, vidljivosti....). Sve to u stvari,, slicno kontrolisanim uslovima u laboratoriji, iskljucuje neka desavanja van tih ogranicenih uslova, i tako daju privid kvantiranih skokova. Veoma su fine nijanse, pa, ako bismo pratili tok energije i u nekim drugim slojevima, npr dobili bi i drugacije rezultate. Zasto, npr, boje nemaju takav diktat? Zato sto je primecivanje elektromagnetnog spektra u okviru cula vida kontinuirano u opsegu u kome vidljivost postoji, tako da boje ne skacu kvantirano sa crvene na zutu, pa zelenu pa plavu, nego mozemo pratiti postepeni prelaz sa povisenjem ili smanjenjem frekvencije.
Svugde gde nije uzet u obzir celokupni pojavni opseg, prelazi mogu da izgledaju kao kvantni skokovi.
P: Interesuje me ta pojava, npr u hemijskim prikazima atoma, kada elektron skace sa jedne na drugu orbitu, i to se moze i izmeriti?
O: Tu je na delu ponovo ogranicenost vasih aparata, koji ne mogu da isprate zbivanja, niti da isprate postupnost te akcije. Ali, postoji  jedno stabilizovano stanje. To je stanje uravnotezenosti, stanje u kome je nesto najstabilnije u odredjenim uslovima. Opet ponavljamo odredjene uslove, jer, svaka promena moze ponovo destabilizovati pocetno stanje, i pustiti ga u pokret, koji ponovo dovodi u ravnotezu sa onim tamo stanjem, onim koje ne mozemo da ispratimo. 
Isto kao sto postoji  kontinuirano pracenje frekvencija, vibracija, tako postoji i kvantno pracenje, i , opet bi vid bio dobar primer. Iako mozemo ispratiti ceo spektar boja pomocu vida, bez kvantnih skokova, ipak postoje ogranicenja koja su kvantirana. Npr, materiju mozemo (manje –vise) ispratiti u jednoj odredjenoj velicini, a sve iznad ili ispod te velicine, za nas je nevidljivo. Uzmimo primer celije, koja je nevidljivi deo materije, ali u velikoj kolicini mi je mozemo primetiti, takodje i pod uvecalom. Isti primer je i atom, ono od cega je materija "sastavljena", a ipak niko nikada nije video jedan atom. Pod atomom se podrazumeva jedan komadicak materije, cak iako je vec jasno i poznato da je taj komadic u stvari jedna veoma uslovno receno materija u onom smislu u kome se uzima svet kao materija. I opet, prosirenje svesti dopusta ideju da je atom nesto jako mnogo vise, a oni koji su sposobni za to, mogu da osete i da su u igri i mnoge druge dimenzije za koje nemamo podesena cula. Ipak, i dalje je polazna osnova za ispitivanje i posmatranje atoma da je to jedno parcence, struktuirano i, opet se vracamo na onu oblast: otkud skokovi kod necega, sto bi trebalo kontinuirano da postoji? 
Skok manifestuje pokret ka nekom drugom stanju, drugacije ravnoteze, ali posto ljudi posmatraju slliku samo iz oblasti onoga gde su ustrojena cula, onaj ostali deo je tu nevidljiv. Pod pretpostavkom da postoje nama opozitna bica, koja se nalaze u nekim potpuno suprotnim svetovima, ta bica bi primecivala samo onaj deo realnosti koji se nalazi u tom medjuprostoru kvantiranih skokova. Zato, kada bi se ovde ocekivao skok, a pobudjeni elektron bi u mirovanju cekao pokret, tamo bi se desavao citav niz kretanja. Isto tako, kada bi ovde bio dostignut taj pokret, i uslo u to pobudjeno stanje, tamo bi  nastalo to stanje uznemirenog mirovanja, pred kvantni skok. To je nekako kao da gledas sekvence filma, pa se neki specificni zastor pojavljuje na odredjenim stepenima, a onda odmice, da vidis sliku.
Odnosi u muzici su takodje kvantirani? 
Da, zato sto tu postoji isti opseg cujnosti. Ne cujemo mi sve sto se desava prilikom nastajanja zvuka. Cujemo samo onaj deo koji je podesan culima i nasem kanalu usnog tunela. I sve je to veoma tesko objasniti, jer je ipak percepcija ogranicena na jedan usko ograniceni tunel, i objasnjenja ne mogu bas toliko plasticno da se objasne. Ali, u okviru ljudskih cula, evo nekog pribliznog prikaza: kada cujes zvuk, ti mozes da primetis da on ima i neki izmaglicasti oblik neke boje, i isto tako bi mogla da osetis i ukus koji bi mogao da donekle predstavi njegovu prirodu. (Culo ukusa  (i mirisa) je najdiskutabilnije na ljudskom nivou, jer je direktno vezano na ogranicenost postojanja bas na nivo percepcije za prezivljavanje tela. Ono je svedeno na hranljivost ili otrovnost, i moze detektovati prirodu materije u smislu odrzanja egzistencije u obliku zivotne forme sa kojom se poistovecujemo. Znaci, jednog odredjenog oblika zivota.). Neko dodatno culo, koje takodje poseduje vase bice i uvek moze da ga oseca i izostrava, oseca da taj zvuk ima i svoj izvor, i da je nastao sa odredjenom namerom necega sto ulazi u taj cujni opseg. (Pritom, ovde rec namera nije bas ono sto vi mislite kada radite nesto, nego je malo siri pojam.)
To ti je kao da imas jednu resetku od percepcije. Sada, kad bi njom  primecivala ono sto prolazi tuda, to bi moglo da prikaze razlicite delove svog postojanja u zavisnosti od toga koji deo se prikazuje (kao ona indijska prica o slepima koji opipavaju razlicite delove slona). Tako da, ako idete po npr osobini obojenosti : deo spektra koji primecujete- primecujete kontinuirano; ali ako se usredsredite na neki drugi aspekat, on vam moze delovati  kvantirano, u odnosu na delove cije pomicanje ne primecujete.
Postoje i delovi koje registrujete i gde u potpunosti gubite kontinuitet, i takvi delovi se iz vase realnosti ne mogu dokuciti nikako drugacije nego prosirenjem svesti. Tek tako mozete spojiti stvari, a time ih i integrisati u sebe. Onda postajete deo one realnosti, prosirene, koja obuhvata postojanje na uobicajenom vasem nivou, ali i na onima koje do sada nikako niste mogli zvati svojim. Zato prosirena svest moze primecivati celo covecanstvo kao jedno (bice), a zatim i ostala bica kao deo jednoga (spojivog po oblasti boravka) i onda i sva ostala ( nije nuzno da je bas tim redom).
Vasa svest je resetkasti dimenzioni detektor i moze se povecavati dok ne dostigne da je sve jedno. Taj zahtev jeste veoma visok, i nije nuzno da se trudite da to bude tako, dovoljno je sto postojite i spajate se sa svime oko sebe. A osecaj ljubavi je signal – detektor koji signalizira spajanje (sirenje resetki).
Priroda talasa i priroda kvanta je u sustini ista, ona samo iz razlicitih ravni  registruje oblike postojanja, ako je to u preseku talasa, onda vidimo vrhove, povremeno, uglavnom pravilno rasporedjene. Ako je ta ravan „kosa“, udaljenost ce eksponencijalno rasti. Ako posmatramo opet iz nekakve razlicite ravni, videcemo koncentricne krugove, ili spirale, ili....
Svaka nauka odrazava u stvari vas sistem uocavanja,  pa, iako govori o svetu, u stvari vise govori o vama.

Нема коментара:

Постави коментар